Čajetina – Mirko Mijailović iz zlatiborskog sela Gostilje, oko tri godine radio je u elitnim restoranima,  a postao je i licencirani somelijer. I što je više upoznavao vina u njemu je sazrevala ideja da se bavi proizvodnjom sira koji bi bio potpuno drugačiji od onog koji se tradicionalno proizvodi na našim prostorima. Počeo je da razmišlja i o povratku kući, jer je Zlatibor idealno mesto za takvu proizvodnju. U međuvremenu upoznao je i svoju sadašnju suprugu koja ga je podržala u toj nameri i zajedno su beogradski asfalt zamenili pašnjacima.

Mirko je iz rodnog doma otišao veoma mlad. Put ga je tokom školovanja odveo prvo u Požegu pa u Beograd, gde se zaposlio i kad su svi već pomislili da će tu i ostati, on je odlučio da se vrati u svoje rodno selo.

„Ja sam osmi Mijailović koji živi ovde, ja to da prekinem ne želim, šta bih ja time uradio, nije mi to nešto, jer ceo moj put odlaska odavde je bio da bih se ja vratio, nije mi nikad bila namera da napustim selo i kažem mene to ne zanima, ja to bataljujem, ali taj put je trajao neko vreme, jer ja sam tamo učio i gledao šta ću dalje da radim”, kaže Mirko.

Njegova porodica se generacijama unazad bavila stočarstvom, a Mirko je odlučio da mleku da dodatnu vrednost, i dok se edukovao, polako je počeo da kupuje opremu, ali je onda došla korona i on je bio prinuđen da svoje planove ubrza. 

„Otac je sve vreme predavao mleko lokalnoj mlekari i kad je došla korona, ono prvo zatvaranje, oni su obustavili otkup, ja sam onda bukvalno za jedan dan svu kupljenu opremu posložio i rekao sebi, hajde sad moraš da počneš, inače bi bacali to mleko. Već sam znao te neke recepturice i tako sam krenuo”, priča Mirko.

Ali ono što je iz mini mlekare porodice Mijailović izlazilo, bio je jedinstven proizvod – sir pravljen po alpskoj recepturi sirenja, kod koga je najvažniji proces zrenja.

„Iskustveno sam ustanovio da je četiri meseca neko minimalno vreme za koje će se taj sir pokazati u najboljem svetlu. Kasnije, kad se ostavi duže da zri, on će gubiti vlagu i biće intenzivnijeg ukusa”, naglašava Mirko.

Ipak, u čitavom procesu proizvodnje ovog sira, najvažnije je kvalitetno mleko, pa Mirko posebnu pažnju posvećuje ishrani svojih krava.

„Zapravo trava i seno sa lokalnih pašnjaka najviše utiču na aromatiku koje mleko nosi, što kasnije prelazi u sir”, tvrdi Mirko.

On svoju budućnost vidi u organskoj proizvodnji visokokvalitetnog sira bez ikakvih aditiva, ali u tom poslu najvažnija mu je podrška porodice.

Mihailo Mijailović, foto:Reporter

„Iskreno kad je rešio da se vrati ja sam sumnjao, računao sam da ima dobar posao, nisam baš bio oduševljen, nije da sam branio, ali sam mislio kako će mu i da li će mu taj posao sa sirom ići, znam da su teškoće u svakom poslu, međutim, hvala bogu dobro mu je krenulo, a mi mu pomažemo koliko možemo”, kaže Mirkov otac Mihailo.

Majka Milina ističe da od njih ima punu podršku.

Milina Mijailović, foto:Reporter

„Videla sam da je na samom startu kad je počeo da radi bio svestan da ide u neku neizvesnost, i razmišljao je kako će to da mu ide, ali smo ga baš svi podržali i muž i ja i njegova supruga naročito”.

Ovaj mladi čovek doneo je neobičnu odluku, da luksuzno opremljene ugostiteljske objekte, siguran i dobro plaćen posao u prestonici, zameni za dedovinu. Vratio se u selo iz kog potiče i počeo da se bavi proizvodnjom sira koji nije tipičan za naše prostore. Njegova supruga koja je pilot po profesiji, dala mu je najjači vetar u leđa, jer mu je kako tvrdi Mirko, rekla odlučujuću rečenicu: da je čovek najjači kad je svoj na svome.

Reporter